U interesu Srbije je da prihvati istinu o Srebrenici

Mesto: Potoèari Datum: 10.07.2009 Dogadjaj: HRONIKA - DRUŠTVO - pripreme za obeležavanje godišnjica zloæina u Srebrenici u Potoèarima 11. jula. Licnosti:

Svođenje poricanja na apsurd

Piše: Milan Marinković

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock
Razume se i da bi bilo jako poželjno da jednom na vlasti konačno dobijemo nekoga ko će stisnuti petlju i napokon javno, bez uvijanja, priznati punu istinu o odgovornosti Srbije za ratna dešavanja devedesetih, ne samo vezano za Srebrenicu. No, pošto nema izgleda da to u dogledno vreme dočekamo, vratimo se bolje na „ovovremenske aktuelnosti“ Svake godine ista priča: sa približavanjem 11. jula raste pritisak raznih fašistoidnih elemenata na vlast u Srbiji da ni slučajno, ni po koju cenu, ne prizna da je tog dana 1995. godine u Srebrenici počinjen genocid. Osporava se čak i ideja prisustvovanja srbijanskih zvaničnika na komemoraciji u Potičarima radi protokolarnog odavanja počasti žrtvama. I naša vlast, po pravilu, nekako uvek podlegne pritiscima i počne da pribegava relativizaciji zločina i „peglanju“ istorijskih istina. Možda ne baš otvorenim negiranjem genocida koliko upadljivim izbegavanjem da ga nazove tim, jedinim pravim imenom. Srbija je punopravna članica Ujedinjenih nacija. U okviru te, najveće međunarodne organizacije deluje Međunarodni sud pravde u Hagu, čije odluke Srbija, shodno svom članstvu u UN, mora poštovati. Rečeni sud je povodom masakra više od 8 hiljada srebreničkih Bošnjaka doneo presudu kojom je taj zločin nedvosmisleno okarakterisan kao genocid. I Haški tribunal, još jedan sud pod okriljem UN, je kroz pojedinačna suđenja optuženim ratnim zločincima takođe potvrdio ispravnost takve kvalifikacije. Ako Srbija osporava odluku jedne relevantne pravosudne ustanove koja je deo sistema Ujedinjenih nacija, bilo bi pošteno da istupi iz UN u kompletu. Da, to bi bilo pošteno i dosledno, makar i u pogrešnom pravcu, ali nije politički probitačno u kontekstu međunarodnih odnosa. Osetili smo to vrlo dobro pod Miloševićem, kad su nas opravdano isključili iz svetske organizacije.
Photo: FoNet/AP
Ali, evo, hajde da probam da se stavim u kožu naše vlasti. Zvaničan stav države Srbije povodom rata u Bosni i Hercegovini (a i uopšte na prostorima ex-YU), nepromenjen još od Slobinoga vakta, glasi da ona u njemu „nije učestvovala“. Naravno da je to notorna neistina, ali ovde ne govorimo o realnim činjenicama nego o političkom stavu jedne zemlje. Koji, pokazalo se u više navrata (po pitanju Kosova, na primer), ne mora nužno da se poklapa sa činjeničnim stanjem. Paradoksalno je, međutim, da upravo taj stav Srbije obesmišljava njene pokušaje relativizacije zločina u Srebrenici u smislu teze da jeste „užasan zločin“, ali „nije baš genocid“. Jer ako (kategorično) tvrdiš da u nekom ratu nisi učestvovao, samim tim ne možeš ni biti odgovoran za bilo koji zločin počinjen tokom njegovog trajanja, zar ne? Ukoliko bi Srbija zaista bila dosledna u svom stavu, ma koliko sporan bio, o tobožnjem „neučestvovanju“ u ratu, onda bi valjda trebalo da joj bude svejedno kako će pravno biti okvalifikovan neki konkretan ratni zločin koji se tada dogodio. Utoliko pre što je, u tekstu već pominjani, Međunarodni sud pravde u slučaju Srebrenice Srbiju oslobodio odgovornosti za genocid; izuzev, naravno, u delu koji se tiče nesprečavanja, ali složićemo se, verujem, da je propustiti da neko nepočinstvo sprečiš ipak značajno manji greh negoli biti direktan počinilac zlodela. Sve sam ovo morao da izdeklamujem iz jednog jedinog razloga: da pokažem našim najvišim državnim dužnosnicima – pre svih, logično, Vučiću kao glavnokomandujućem – da nemaju nijedan jedini razlog da izbegavaju termin genocid kada govore o Srebrenici, budući da time čak ne bi ugrozili ni zvaničan stav Srbije povodom rata u BiH. Koliki bismo tek „plus“ dobili na Zapadu, kod strateški nam najvažnijih partnera, mislim da nema potrebe posebno naglašavati. Eto, dakle, još jednog dobrog razloga da Srbija podrži predstojeću rezoluciju Saveta bezbednosti o Srebrenici (umesto što se potajno nada ruskom vetu).
Photo: Milica Jovanović
Razume se i da bi bilo jako poželjno da jednom na vlasti konačno dobijemo nekoga ko će stisnuti petlju i napokon javno, bez uvijanja, priznati punu istinu o odgovornosti Srbije za ratna dešavanja devedesetih, ne samo vezano za Srebrenicu. No, pošto nema izgleda da to u dogledno vreme dočekamo, vratimo se bolje na „ovovremenske aktulenosti“. Da li bi premijer Vučić trebalo 11. jula da bude u Potočarima na obeležavanju dvadesetogodišnjice genocida sledeće je važno pitanje oko kog se trenutno lome koplja. Postoji bar jedan snažan povod za Vučićev odlazak na komemoraciju: prisustvo de fakto prvog čoveka države Srbije bez ikakve dileme bi predstavljalo izuzetno pozitivan signal, kako za samu Bosnu i Hercegovinu, ali i širi region, tako i za Evropu i SAD. Na drugoj strani, osnovni argument zbog čega Vučić možda ipak ne bi trebalo da ide u Potočare nipošto nema veze sa populističkim udvaranjem domaćim nacionalistima. Naprotiv, jedini potencijalni problem je to što bi svojim prisustvom mogao da izazove osećaj nelagode kod dela porodica i prijatelja žrtava genocida, ali i rata generalno. Jer iako je srbijanski premijer umnogome pozitivno napredovao u odnosu na nekadašnjeg sebe, možda još uvek nije sazreo pravi trenutak da se pojavi na poprištu najtežeg zločina iz minulog rata.
Photo: EPA/FEHIM DEMIR
Kažem možda još nije vreme, ali uopšte ne tvrdim da je tako. U svakom slučaju, lično mi ni najmanje ne bi smetalo da premijera vidim u Potočarima toga dana, bez obzira na ovu malu rezervu koju sam izneo. Štaviše, kao građanin Srbije osećao bih se itekako ponosno. Ukoliko bi Vučić, uz ma kakav izgovor, ipak odlučio da izostane sa komemoracije, moj mu je savet da kao svog izaslanika u ime Srbije tamo pošalje Zoranu Mihajlović. Zašto baš Zoranu? Prvo, dovoljno je visoka i važna funkcionerka Vlade Srbije, plus jedna od Vučićevih najbližih saradnica, da Srbiju predstavi na najvišem mogućem nivou. Drugo, ne nosi nikakvu ružnu hipoteku iz devedesetih, tako da niko ne bi mogao da joj bilo šta prebaci i time eventualno izazove neku neprijatnost. I treće, možda i najbitnije, dovoljno je i pametna i pristojna osoba da joj se slučajno ne omakne kakav gaf. S tim u vezi, moram priznati da sam osetio ogromno olakšanje kad je predsednik Nikolić saopštio da neće u Srebrenicu. Siguran sam da nema potrebe da vam crtam zbog čega.
starPreneseno iz: E-NOVINE,
Please follow and like us:
error